Nomen expulsi

Uvod

Iskustva kliničke smrti sistematski se beleže i proučavaju tek od druge polovine XX. veka, mada sačuvani pisani tragovi o ovakvim događajima sežu sve do antičkih vremena. Ovaj tekst neće se opširnije baviti dokazima za autentičnost kliničke smrti kao autentičnog kontakta sa onostranim, tekst nije namenjen skepticima već ljudima koji žele da steknu širu sliku o ovom fenomenu. Kao autor ovog teksta pročitao/poslušao sam stotinak iskustava ljudi u periodu od dve godine, već posle dvadesetak slučajeva počeo sam da uočavam obrise nekih obrazaca koji se ponavljaju za veoma velik procenat povratnika iz onostranog. To me je navelo da proširim istraživanje u šta je bila uključena i komunikacija sa nekolicinom ljudi koji su imali ovakva iskustva. Njihovi odgovori bili su mi od velike pomoći da makar malo bolje razumem svakog individualno iskustvo ovog fenomena. Iz svega toga nastao je ovaj tekst.

 

Svetlosni tunel

Ovo je najčešći i prvi vizuelni detalj nakon određenog perioda tame i dezorijentisanosti. Povratnici opisuju ovo svetlo kao veoma jako. Ono odašilje neopisiv osećaj bezuslovne ljubavi, mada nisu retki ni iskazi da je pojedinac na neki način bio protiv svoje volje "usisan" u ovu svetlost usled predugog oklevanja.

Gnostičko učenje i učenje nekih drugih starih duhovnih škola (npr. staroegipatsko) kazuje da je ova svetlost nekakva obmana „bogova“, da ulaskom u svetlost zakoračujemo u momenat kada nam se brišu sva zemna iskustva iz sećanja, kako bi bili pripremljeni na novu inkarnaciju. Savetuje se držanje distance toj svetlosti po svaku cenu, dok se oko nje ne pojave mnoge suptilnije svetlosti koje nisu nametljive. U te svetlosti je navodno bezbedno ući po sopstvenom izboru, one vode do drugih svetova gde možemo imati neka drugačija iskustva kao duhovna bića, imajući pritom i sećanje na zemni život na ovoj planeti.

Takođe postoji uverenje da je jedino bezbedno "vratiti se kući". To jest, izvorištu duše kao besmrtne komponente našeg slojevitog bića. Po tom uverenju, potrebno je okrenuti se suprotno jarkoj svetlosti, snažno i odlučno poželeti da "idemo kući" a sve ostalo treba da se desi samo po sebi, u trenutku.

Proučavajući nešto kasnije neobične ožiljke pri rođenju (reinkarnaciji) došao sam do zaključka da u ovome ima osnovaza  smatrati da se mi ovde itekako vraćamo. Ono što je u mom rasuđivanju još jedina nepoznanica jeste je li ovo duhovna škola ili plantaža na kojoj je naša patnja nečiji pamuk. U ovome se uvek rukovodim mišlju (ne svojom) da je vidljivi svet samo realizacija nevidljivog.

 

Poznata lica i/ili entiteti

Drugi fenomen koji sledi nakon svetlosti je osoba koja se pojavljuje u svojstvu "domaćina" ili "vratara". To može biti neka baka iz detinjstva, prva velika ljubav u našem životu, osoba od velikog poverenja za svakog pojedinca. Zanimljivo mi je bilo kako se šturi razgovor sa tim voljenim licima nekako uvek preorijentišu na uveravanja klinički mrtvoj osobi da mora da se vrati, iako često ta osoba uopšte to ne želi. Osećaj lakoće bivstvovanja bez tela opisuju kao ogromno olakšanje. Ljudi koji su muslimanske vere, bi po toj matrici viđali Muhameda, mada ne mogu da se usaglasi ima li on plave, zelene ili smeđe oči? Za nekog je takođe bio visok tek iznad metar ipo a za neke je praktično div. Ali svi se slažu da je to bio Muhamed. Isto je i sa Isusom, Budom i drugim duhovnim autoritetima. Mislim da je ovo važan detalj, jer na astralnom planu svako biće može uzeti bilo koji oblik. Jedino u ovoj realnosti smo limitirani na ono što vidimo u odrazu vode ili ogledalu. Jedino to možemo nazvati „ja“.

 

Autoritet utemeljen na strahu i nelagodi

Ovo je lako uočiti kao dominantan obrazac odnosa prema osobi koja je odvojena od tela. Kada nagovaranje ne urodi plodom, počinje grublji tretman.  Osobi se sugeriše da je sebična, da tako neće ispuniti svoj zemni zadatak (bez objašnjenja koji), pokazuju im se deca, supružnici koji ih čekaju.

 

 Life-review fenomen

Ovo je svojevrsni oblik pripreme posetioca da ga ponižavanjem i kritikom životnih odluka vrate nazad. Pred očima mu se prezentuju najneslavniji momenti života. To je veoma emotivan trenutak i veoma ga je teško podneti. Ono što je dobro urađeno, ne pojavljuje se i ne razmatra. Momenti kada smo bili plemeniti, solidarni sa drugima, toga nema u ovom nametljivom bljesku uspomena. Kako je moguće da ni jedan life review nema ništa pozitivno da pokaže o pojedincu? Ja u ovome lično vidim veoma subjektivno sredstvo prinude. Slično medijskom linču.  

 

Povratak u život sa "misijom"

Ovo je takođe jedan od „Hallmark“ detalja velikog dela NDE iskustava, osoba pristaje na povratak u fizičko telo i život sa osećajem da ima nekakav zadatak dok se zaista ne vrati u onostrano. Međutim, nisam našao ni jedan jedini navod šta je ta misija određene osobe. Sve se svodi na proizvoljno tumačenje, kao i smisao života. Ako je ta sloboda ostavljena pojedincu onda mislim da konkretne misije zapravo nema.

 

Mit o ultimativnoj spoznaji

U narodu postoji uzrečica „znaćemo kad umremo“.  To je uverenje da će nam se otkriti sve tajne univerzuma, verovatno u momentu. Jer više nemamo telo. Međutim, količina zbunjenosti, panike i straha koju su u NDE iskustvu doživeli ljudi, ukazuje mi da se naš um u svojem razumevanju ne menja radikalno, već tek delimično. Osoba na život i postojanje svakako gleda sa nekog uzvišenja koje nam iz ove realnosti nije dostupno, ali čini mi se da dalje od toga ne ide. Razlog tome je (verovatno) što je većina ljudi duhovno nerazvijena, pa kolika je zapremina posude toliko u nju može stati. Smrt to čarobno ne menja.

 

Važnost i svrha imaginacije

Mašta je na astralnom planu moćno oružje, ali čovek koji toga nije svestan neće u njoj ni videti nikakvo oruđe. Ljudi koji se upuštaju u kontrolisano napuštanje tela (astralno putovanje) često navode da su jednostavnom mišlju uklanjali sebi prepreke sa puta, otvarali portale u druge realnosti i slično. Ovo zvuči neverovatno, ali ako smo mi bića kreatori, nastali od ultimativnog kreatora koji je izvora svega, zar su te sposobnosti neobične? Isus je svojim sledbenicima govorio da će činiti i veća čuda od njega kada za to dođe vreme. Mislim da u čoveku spava frapantan stvaralački potencijal, koji nužno ne mora da se realizuje samo u ovoj realnosti. Baš kao što je koren drveta često višestruko razgranatiji od krošnje, ali je skriven od oka.

Zaključak

NDE iskustva ruše dosta dogmatskih mitova o onostranom, ali i čoveku kao stvorenom interdimenzijalnom biću.  Ono što mu se pripisuje za života, pokazuju da ne stoji. Ono što mu se negira i umanjuje, pokazuju da je ipak drukčije. Ukazuju nam takođe na samu varljivost astralnog plana i rizike koje interakcija sa drugim inteligencijama sa sobom nose.  

Na ovu knjigu sam nabasao sasvim slučajno, istražujući intrigantnu temu o prisustvu određenih inteligencija (entiteta) u dijagnostifikovanim duševnim poremećajima. I pored obećavajućih desetak strana na početku knjige, trebalo mi je gotovo dve godine da sednem i konačno pročitam knjigu u celosti, što mi ranije nije polazilo za rukom.

Jednostavno, istraživanje ove teme odvelo me je daleko dalje od inicijalne radoznalosti. U ovom kratkom izlaganju zadržaću se ipak na mojim generalnim impresijama nakon pročitane knjige.

Autor ove knjige izdate 1974. je Vilson Van Dusen (Wilson Van Dusen), američki psiholog koji je veći deo svog profesionalnog rada proveo u malom kalifornijskom mestu Ukiah radeći sa pacijentima koji su počinili teško krivično delo ali su usled dijagnostifikovanih duševnih bolesti bili smeštani u psihijatrijsku ustanovu (Mendocino State Hospital).

Vođen radoznalošću o nekom generalnom istorijatu ustanove, relativno lako sam došao do tih podataka. Ali i saznanja kako je došlo do njenog zatvaranja 1972 godine. Što je pred neki kraj knjige združeno bacilo senku na generalnu korisnost ovog naslova, bar u moje istraživačke svrhe.

Knjiga sadrži 10 poglavlja, na žalost autor je svojim opažanjima u radu sa pacijentima posvetio sam jedno, šesto poglavlje. Knjigu sam preuzeo u nadi da je cela knjiga posvećena tome. U poglavlju Prisustvo duhova u ludilu (The Presence Of Spirits In Madness) autor klasifikuje prisustvo dve vrste inteligencija koje pacijentima sugerišu razne stvari.

Niži entiteti su češće u grupama, glasni su, agresivni i hvalisavi. Odlično poznaju inhibicije pacijenta i bezdušno ih eksplatišu do potpunog poništavanja jedinke i potčinjavanja njihovim sumanutim i opasnim zahtevima. U nekoliko navrata, Van Dusen je čak uspostavio komunikaciju sa njima preko pacijenata koji su prenosili njihove poruke, pa čak i otvorene pretnje psihologu.

Viši entiteti pokazuju delimično anđeoske kvalitete, češće se pojavljuju pojedinačno, sugerišu pacijentu da njegovo stanje može voditi nekakvom dobru, da u konačnici ima uzvišeni smisao, itd. Uspostavljanje komunikacije sa ovim entitetima ide teže. Čini se da žele jedino telepatsku komunikaciju sa pacijentom.  

Zaključak Van Dusena je da je kod pacijenta na neki način došlo da "kidanja" nevidljive opne koja razdvaja svet živih i duhovni svet. Ovi entiteti jednostavno eksplatišu tu činjenicu želeći da pacijentu zagospodare životom, bilo na agresivni ili neki suptilni način. Tu se na žalost završavaju opažanja psihologa o ovoj temi. Mislim da je velik propust što makar nije pokušao da sa čitaocem podeli svoj sud o ovom fenomenu. Mislim da je privatno bio pod utiskom da lekovi u suštini samo otupljuju pacijenta, dok problem entiteta u većem broju slučajeva ostaje.    

Sva ostala poglavlja posvećana su švedskom naučniku, teologu i mistiku Emanuelu Svedenborgu (Emanuel Swedenborg). Lista svih njegovih kompetencija je preduga za navođenje. Živeo je u 18. veku i kroz dobar deo svog života imao je razne vizije i snoviđenja na osnovu kojih je napisao brojne knjige o Bogu, raju i paklu, svrsi čoveka, itd. Njegovo teološko učenje se nije dopalo organizovanoj Crkvi, međutim ono i nije toliko u koliziji koliko se u prvi mah čini. Afirmativno govori o biblijskom Bogu, ulozi Hrista kao spoju dve oprečne prirode, itd.

Ono u čemu se ne slaže sa Crkvom je da čovek sam gravitira Carstvu nebeskom ili paklu, svojim delima pre svega. Ne ide se nigde po kazni ili zasluzi, već po sličnosti sebi koju duša prepoznaje u jednoj od dve realnosti. Životi ljudi su zapravo "pista za poletanje" u jednu od dve realnosti nakon fizičke smrti. Smatrao je da duša nakon prelaska u onostrano ostaje ogoljena u svojoj iskonskoj prirodi, koja će je kao takvu odvesti bliže Bogu ili dalje od njega. Po Svedenborgu, da bi postojalo Carstvo nebesko mora postojati i pakao kao antiteža. Bliže Bogu odlaze ljudi koji su živeli više za druge ljude, dalje od njega idu biografije opsednute sobom.    

Jedan detalj u njegovoj komunikaciji sa "glasovima" u koje je prečesto imao puno poverenje, zapao mi je za oko. U jednoj od komunikacija objavljeno mu je da ljudi žive i na Mesecu, što Svedenborg inicijalno nije dovodio u pitanje. Ovo je naišlo na osudu pa čak i podsmevanje dobrog dela švedske naučne javnosti tog vremena, jer su ljudi još u vreme relativno kvalitetnih teleskopa mogli da zaključe da na Mesecu nema baš nikakvih uslova za život čoveka, niti naznaka da ljudi tamo ima, kako mu je kazano. Drugim rečima, Svedenborgu je nešto slagano. Kasnije se i sam distancirao od te ideje.

Tu sam došao u dilemu, kako se zapravo razlikuju entiteti koji Svedenborgu otkrivaju tajne neba i zemlje od entieta koje pominju pacijenti s kojima je radio autor knjige?