Nomen expulsi

Svi očekuju pažnju. U nekom obliku. To nije samo ljudska potreba. To zapravo nije ljudska potreba... To je potreba cele projekcije (njenih partikularnih elemanata) da se održi u svom prividu. Istina je samoodrživa. Ne treba joj nikakva i ničija pažnja.  Mi smo dakle deo nekakve neistine. Mi se potrvrđujemo međusobno sociološkim interakcijama, glumimo nedovršenost jednih bez drugih, investiramo se u ono drugo čeljade dok nosač persone u ogledalu ostaje neistražen. Osoba koju ceo život najviše izbegavaš si ti. Zato što kada tu osobu upoznaš, u najgorem i najboljem izdanju, jenjava potreba za svetom. To je oduvek bio našmikani leš. Ambicije omlitave, razgovori se nepristojno skrate. Utisci spolja postaju mali, mir iznutra postaje velik. Nemerljiv. Za neke čak uznemirujuć.  Nepristojan. Ljudi ostaju u čudu, ljute se, ređe brinu za tebe. Vidiš, niko zapravo ne želi da pobodeš zastavu slobode na taj planinski vrh. Da posediš tamo neko vreme i sve što si prošao sagledaš kao na dlanu. Šareno. Daleko. I pomalo nevažno. Nikome to nije u interesu. Ostani deo nekakog kolektiviteta. Reci da se iskreno moliš ovako, reci da si po poreklu ovo ili ono, da bi u krevet sa ovakom ili onakvom osobom, daj šta daš... Samo nemoj da nam prodaješ priče da si "pronašao sebe".  Samo nemoj da nam kažeš "mir vam ostavljam, mir vam svoj dajem". To ti neće biti oprošteno. Tvoje odmetanje bi značilo paranje laži. A gde se para tu će se i kidati... Inficiran si istinom a "bolest" se lako prenosi. Zato tkanje ovog privida strahuje od tebe. Zove te k sebi, zavodi, opominje, reži, preti... Mi smo u nečijem snu. Većina ne želi da se taj san prekine. Jer slute šta bi im donela java. I šta bi im donele otvorene oči spavača. Ti se toga više ne bojiš. Jer shvataš igru. Razumeš da je san samo kolektivitet, mnoštvo. A jedan um istina i sve što jeste.